dijabetes

Diabetes mellitus (šećerna bolest) stanje je u kome je glukoza u krvi nenormalno visoka zbog toga što organizam nije u stanju da je koristi kao hranu. Glukoza je prost šećer koji je neophodna hrana za mozak i mišiće. Dobija se iz određene vrste hrane: šećera i slatkiša, skrobne hrane kao što je hleb ili krompir, koji se u sistemu organa za varenje razlažu u glukozu. Takođe, može se izlučivati iz jetre koja skladišti glukozu koja nije odmah potrebna. Da bi se glukoza koristila kao hrana neophodan je hormon insulin. Kada glukoza u cirkulaciji raste, posle obroka na primer, insulin se izlučuje iz pankreasa omogućavajući glukozi da uđe u ćelije i upotrebi se kao energija. Insulin, dakle, igra odlučujuću ulogu u korišćenju glukoze u organizmu. Kada postoji nedostatak insulina, ili postojeći insulin ne deluje adekvatno, nakupiće se glukoza u cirkulaciji i pojaviće se diabetes.

Postoje dva glavna tipa šećerne bolesti:

Tip 1 dijabetesa (nekad nazivan insulinozavisan tip diabetesa – IZDM)
Ovaj tip javlja se kod teškog nedostatka insulina zbog destrukcije većine ili svih ćelija pankreasa koje luče insulin. Za preživljavanje bolesnika neophodno je redovno ubrizgavanje insulina.
Tip 2 dijabetesa (nekad nazivan insulinonezavisan tip diabetesa – INZDM)
Ovaj tip šećerne bolesti javlja se kada pankreas još uvek izlučuje insulin ali u nedovoljnoj količini i/ili izlučeni insulin ne ispoljava adekvatno očekivane efekte. U većini slučajeva nivo glukoze u krvi može se smanjiti dijetom ili dijetom uz uzimanje tableta iako je ponekad potrebno u terapiju uvesti insulin.

Ovaj tip diabetesa obično dobijaju osobe starije od 40 godina, početak je postepen i često se otkriva slučajno.
Glavni simptomi nelečenog diabetesa su pojačano i učestalo mokrenje, pojačana žeđ, svrab genitalija, gubitak telesne težine, ekstremna malaksalost, zamućen vid. Ovi simptomi su obično izraženiji kod IZDM. Kada šećer u krvi poraste iznad određenog nivoa, izlučuje se mokraćom. Bubrezi uz šećer izlučuju i više tečnosti i to rezultira učestalim mokrenjem i povećanom količinom mokraće. Ovaj gubitak tečnosti dovodi do pojačanog žeđenja. Mokraća koja sadrži velike količine šećera iritira predeo genitalija i može dovesti do neprijatnog svraba i infekcija. Kada organizam nije u stanju da koristi glukozu kao izvor energije, usmerava se ka alternativnim izvorima energije i dolazi do razgradnje telesnih masti i proteina. Ovo dovodi do gubitka telesne težine koji, ponekad, može biti brz i izrazit. Malaksalost i slabost posledica je smanjene količine energije koja je na raspolaganju. Privremene smetnje sa vidom mogu se javiti kada jako povišene vrednosti glikemije ometaju sprovođenje svetlosti kroz oko.